Boris Tadić – „Milošević umesto Miloševića“

''Onaj ko ne ume da prihvati poraz, nije spreman ni na pobedu''

Boris Tadić,

Kurir , 11. 01. 2008.

Suštinski, Boris Tadić i Slobodan Milošević nemaju ništa zajedničko. Milošević je, ma šta o njemu mislili, imao nespornu političku harizmu, o kojoj su svedočili i nekadašnji ljuti protivnici, poput Vuka Draškovića. Milošević je došao na vlast spretno izvedenim unutarpartijskim pučem, a Tadić po sili zakona prirode. I pored toga što je Tadić, nakon atentata na Đinđića, imao sukobe unutar partije, to su bili relativno laki zadaci, koji teško mogu da govore o političkoj sposobnosti, kojom se Tadić, kao dotadašnji poslušni ministar odbrane, nije odlikovao. Poređenje javnih nastupa Tadića i Miloševića takođe nije primereno. Dok je Milošević u svojim javnim istupima pokazivao veliku sigurnost, elokventnost i erudiciju, Tadić je u svojim obraćanjima građanima čitao iz puškica. Reklo bi se da su oni potpune suprotnosti, ali, ukoliko bi se merio lični i politički integritet, zamišljena vaga bi svakako pokazala u korist Miloševića.

Postoji, ipak, jedna dodirna tačka, koja spaja dvojicu lidera. Volja za vlašću jeste osobina koja je ''krasila'' Miloševića, a kod Tadića je postala vidljiva od zimskih predsedničkih izbora. Takva ljubav ka vladanju, uz uverenje da je baš njihova vizija budućnosti Srbije najispravnija, izgleda, identična je kod obojice predsednika.

Ako ne ranije, ljubav prema predsedničkoj fotelji se kod Miloševića pokazala nakon izborne pobede koalicije ''Zajedno'' 1996. godine. Novembra te godine opozicija je, prema izbornim rezultatima, po većinskom izbornom sistemu, dobila vlast u 45 opština, ali su lokalne izborne komisije i sudovi te rezultate poništili, po nalogu s vrha. To je uzrokovalo pobunu naroda, na čije čelo je stala opozicija predvodeći proteste koji su trajali tri meseca, nakon čega su rezultati, ipak, posredno priznati. Tokom tih protesta, opozicija, čiji je jedan deo sada na vlasti, zbog takvog nedemokratskog ponašanja nazivala je režim diktatorskim.

Na predsedničkim izborima 2000. Godine, Savezna izborna komisija, pod Miloševićevom kontrolom, odbila je da potvrdi pobedu predsedničkog kandidata DOS-a i najavila je održavanje drugog kruga glasanja. Takva rigidnost i želja za vladanjem su ponovo doveli do izlaska naroda na ulice i do preuzimanja vlasti od strane dotadašnje opozicije.

Zanimljivo je da se između ova dva događaja u političkom životu Srbije pojavila ličnost koja na sličan način spaja dvojicu predsednika. Opozicionar Vuk Drašković je nekoliko meseci uoči bombardovanja 1999. godine ušao u Miloševićevu Saveznu vladu, a danas je jedan od članova koalicije ''Za evropsku Srbiju'' Borisa Tadića. I komunisti Miloševiću i ''evropejcu'' Tadiću, Drašković odgovara kao ''dobar Srbin'', kao neko ko bi pridobio deo glasova Srba i time smanjio dejstvo i broj birača onih stranaka s nedovoljno politički korektnim nacionalnim stavovima. Jedine razlike su u razlozima dovođenja Draškovića. Dok je Milošević lidera SPO-a uveo u saveznu vladu kao potvrdu rezultata izbora i, verovatno, zbog poznavanja prirode događaja koji su sledili, Tadić je dovukao Draškovića iz političke penzije, kao lidera stranke koja praktično više ne postoji, s razlogom pretpostavljajući da bi ovaj ''dobar Srbin'' mogao da na nekim sledećim izborima preuzme deo glasova DSS-a i Nove Srbije.

Tadić možda nema elokvenciju Miloševića, ali pokazao je da ima podjednaku ljubav prema vladanju. Zimski predsednički izbori mogli bi da ostanu upamćeni po uvođenju jedne novine u politički život Srbije. Jedina istinska autentičnost tih izbora, nešto što Srbija dotad nije videla, bili su skoro histerični nastupi predsednika Tadića. Tako nešto nije pokazivao ni dostojanstveni i uzdržani Milošević, ni ''kralj trgova'' Drašković, ni žustri i brzi Đinđić, ni uzdržani Koštunica, pa ni vatreni Ilić. Možda bi takvi nastupi predsednika mogli da se porede s nastupima Čedomira Jovanovića, ali takvo poređenje ne bi bilo primereno. Ono što može da dolikuje mladom čoveku i lideru male opozicione stranke sasvim sigurno ne dolikuje zrelom političaru u godinama, koji je uz to, uzgred, i predsednik Republike i svih njenih građana.

Nakon predsedničkih nastupili su opšti izbori, a u obe kampanje predstavnici Demokratske stranke i LDP-a su, ojačani podrškom iz NVO sektora, plašili birače povratkom na mračne devedesete, na ''haos, stradanje, nemaštinu, inflaciju merenu milijardama, benzin u flašama'', ukoliko ne glasaju za njih. Način njihovog zastrašivanja, i predstavljanje svoje opcije kao jedino ispravne, samo u nijansama se razlikuje od Miloševićeve propagande o ''silama mraka, haosa i bezumlja'', kojima je on plašio birače.

U noći nakon parlamentarnih izbora, građani su prisustvovali predstavi iz izbornog štaba koja je izvedena u najboljoj tradiciji Miloševićeve vlasti. Proglašena je pobeda pre pobede i, odmah zatim, najavljeno je formiranje izvršne vlasti, ma koliko to bilo u sukobu s logikom. Čedomir Jovanović, koji je Tadiću otprilike ono što je Šešelj bio Miloševiću pre ulaska u vladu 1998, javno je pretio onima koji bi se usudili da formiraju vladu mimo izborne volje građana. Čak i nakon nekoliko nedelja pritisaka, uperenih protiv formiranja koalicije stranaka suprotstavljenog tabora, čak i kada je ta koalicija ipak formirana u Beogradu, nastavlja se s politikom ignorisanja realnosti i zakona, kroz iracionalne stavove ''v.d. gospodara'' Beograda, Alimpijevića. Demokratska stranka time ne samo što prolongira predaju lokalne vlasti, u nadi da će se vremenom situacija promeniti, nego njegovim ponašanjem (''Bolje da me ne teraju, baš onda ću još više da odložim'') demonstrira demokratičnost prosečnog harambaše.

To razmišljanje i takvi postupci nimalo se ne razlikuju od razmišljanja i postupaka vlasti 1996. i 2000. godine, koju su isti ljudi, danas okupljeni oko Tadića, zbog istih razloga, optuživali za tiraniju i nedemokratičnost. Ta ponašanja su suštinski ista i razlikuju se samo po metodama pokušaja ostvarivanja despotskih ciljeva. Pri tom je Tadić tek bleda senka Miloševića, delom i zbog toga što je u daleko težem položaju. Današnji predsednik nema RTS pod svojom kontrolom, nema vojsku i policiju, nema kontrolu nad izbornim komisijama i sudovima. Ali, ono što deluje zabrinjavajuće jeste to što Tadićevi postupci nakon proglašavanja rezultata dva izbora ne pokazuju da bi se on drugačije ponašao ukoliko bi, nekom nesrećom, imao veću kontrolu u državi. Naprotiv, njegovi govori i postupanje predstavnika njegove stranke ukazuju na sasvim suprotno – da bi on i njegova stranka mogli biti ti koji bi politički život Srbije vratili na demokratski nivo iz devedesetih godina.